Dve Zemlje

Za:

Marsela Ganjea

i

Sali Tomašević

Cara

i

Drugog Cara

Divne ljude

Divne prijatelje

Tama je bila potpuno neprozirna.

U tu tamu je gledala Luiz Benoa iz Montreala, postdiplomac fizike, dvadesetosmogodišnjakinja građena poput kakve statue, čija je duga gusta crna kosa bila prekrivena, kao što su to propisi nalagali, mrežicom za kosu. Bila je dežurna u skučenoj kontrolnoj sobi koja se nalazila pod zemljom, na dubini od dva kilometra — „milju i četvrt“, kako je ponekad govorila Amerikancima koji bi došli u posetu, očaravajući ih svojim glasom s francuskim naglaskom.

Kontrolna soba se nalazila tik do platforme koje se pružala iznad ogromne neosvetljene pećine u kojoj je bila smeštena Neutrinska observatorija. Sadberi. U samom središtu pećine visila je sfera od akrilika, najveća na svetu, čiji je prečnik iznosio dvanaest metara — „skoro četrdeset stopa“. Sfera je bila ispunjena sa hiljadu i sto tona teške vode koju im je pozajmila Kanadska kompanija za atomsku energiju.

Ovu prozirnu sferu okruživala je geodezijska mreža od dijagonalno postavljenih šipki od nerđajućeg čelika, koja je predstavljala oslonac za 9600 cevčica za umnožavanje svetlosti, od kojih je svaka bila smeštena u refleksnu parabolu okrenutu ka sferi. Sve ovo — teška voda, akrilna sfera u kojoj se ona nalazila i geodezijska školjka koja ju je prekrivala — bilo je smešteno u pećini oblika valjka visokoj kao zgrada od deset spratova koja je bila izdubljena u stenama. Ova džinovska pećina bila je gotovo do vrha napunjena običnom vodom izuzetne čistoće.

Luiz je znala da ovaj zid od stena debljine dva kilometra štiti tešku vodu od kosmičkih zraka. Obična voda bila je tu da bi absorbovala prirodnu radijaciju okolnih stena u kojima su se nalazile male količine uranijuma i torijuma, sprečavajući tako da išta stigne do teške vode. Zaista, apsolutno ništa nije moglo da prodre u tešku vodu sem neutrina, tih neizmerno sićušnih subatomskih čestica koje su predstavljale predmet Luizinog izučavanja. Bilioni neutrina prolaze kroz planetu Zemlju svake sekunde; zapravo, jedan neutrin bi mogao da prolazi kroz komad olova debljine jedne svetlosne godine sa samo pedeset procenata verovatnoće da će udariti u nešto.

Pa, ipak, neutrini su isticali sa Sunca u toliko ogromnoj količini da su se kolizije povremeno događale — a teška voda je bila idealna meta za takve kolizije. Svako jezgro vodonika koji se nalazi u teškoj vodi sadrži proton — što je normalni sastojak jezgra vodonika — a uz to i neutron. Kada se dogodi da neutrin pogodi neutron, neutron propada, oslobađajući svoj proton — a to je elektron — uz bljesak svetlosti koji tada mogu da zabeleže cevčice za umnožavanje svetlosti.

U prvom trenutku, Luiz nije ni podigla svoje tamne obrve kada je začula da se oglasio alarm za otkrivanje neutrina; ovaj alarm bi se na kratko začuo na desetine puta dnevno i, mada je to obično bila najuzbudljivija stvar koja je tu dole mogla da se dogodi, ipak nije bila vredna toga da ona podigne pogled sa Kosmopolitena koji je čitala.

Ali, onda se zvuk alarma ponovo začuo, a zatim još jednom, da bi na kraju prerastao u postojano, beskrajno elektronsko zavijanje nalik onom na EKG-u čoveka koji umire.

Luiz je ustala i udaljivši se od svog stola krenula ka kontrolnoj konzoli. Na njoj je stajala uramljena fotografija Stivena Hokinga — bez autograma, naravno. Hoking je posetio Neutrinsku observatoriju Sadberi prilikom njenog svečanog otvaranja pre nekoliko godina, 1998. Luiz je kucnula po zvučniku, želeći da proveri da nije, možda, on u kvaru, ali zavijanje se nastavilo.