Raskršće sumraka

Rodel Ituralde mrzeo je da čeka, mada je dobro znao da se vojnički život uglavnom sastoji od čekanja. Čekaš na narednu bitku, da se neprijatelj pokrene, da negde pogreši. Posmatrao je šumu okovanu zimom nepomičan, kao da je i sam drvo. Sunce je bilo na pola puta do zenita i nimalo nije zračilo toplotom. Dah mu se ledio ispred lica i mrazom pokrivao uredno potkresane brkove i crno lisičje krzno kojim mu je kukuljica bila opervažena. Bilo mu je drago što mu kalpak visi o jabuci sedla. Oklopni prsnik zadržavao je hladnoću i prenosio ju je kroz kaput i sve slojeve vune, svile i platna ispod njega. Čak je i Strelino sedlo bilo hladno, kao da je beli škopac sazdan od zaleđenog mleka. Da je stavio kalpak, mozak bi mu se pomutio od hladnoće.

Zima je okasnila u Arad Domanu, prilično okasnila, ali kada je naposlet-ku stigla - osvetila se za sve to kašnjenje. Od letnje vreline, koja je potpuno neprirodno trajala sve do kasne jeseni, do zimskih mrazeva za manje od mesec dana. Lišće koje je preživelo dugu letnju sušu sledilo se pre nego što je stiglo da promeni boju i sada se presijavalo na jutarnjem suncu kao nekakvi neobični, ledom pokriveni smaragdi. Konji dvadesetak oružnika oko njega povremeno su kopitima kopali duboki sneg. Za njima je bilo dugo jahanje, a pred njima još dalji put, bez obzira na to hoće li taj dan poći po dobru ili po zlu. Tmurni oblaci valjali su se nebom prema severu. Nije morao da osluškuje svoj osećaj za vreme da bi znao kako će pre sumraka postati ledeno. Nemaju izbora nego da dotad nađu neko sklonište.

„Pretprošle godine zima je bila gora, zar ne, milostivi?“, tiho upita Džalam. Visoki mladi zapovednik umeo je da čita Ituraldeu misli, a glas mu se nosio tako da ga i ostali čuju. „Svejedno, pretpostavljam da bi neki ljudi sada već sanjarili o kuvanom vinu. Naravno, ne ova bagra. Pravo je čudo kako su trezveni. Čini mi se da svi piju čaj - i to hladan. Samo da imaju brezove grane, sad bi se svi do jednog skinuli da se kupaju u snegu."

„Moraće još neko vreme istrpeti s odećom na sebi“, suvo odgovori Itu-ralde, „ali ako budu imali sreće, možda će večeras piti hladan čaj." Nekoliko njih malčice se zasmeja na te njegove reči. Ali tiho. Pažljivo je odabrao te ljude i znali su šta znači praviti buku u pogrešno vreme.

I njemu bi prijao pehar kuvanog vina, pa makar i čaja. Ali mnogo je prošlo otkad su trgovci poslednji put doneli čaj u Arad Doman. Dosta je prošlo otkad je ijedan strani trgovac putovao dalje od granice sa Saldejom. Dok vesti iz spoljnog sveta stignu do njega, ubajate se kao hleb koji stoji mesec dana, ako već nisu samo obične glasine. Ali to i nije tako bitno. Ako je Bela kula zaista podeljena, ili ako se muškarci koji mogu da usmeravaju zaista okupljaju u Kaemlinu... pa, svet će morati nekako da istrpi bez Rodela Ituraldea sve dok Arad Doman ne zaceli. Trenutno je Arad Doman i više nego dovoljan svakome pametnom čoveku.

Ponovo je u sebi razmotrio naredbe koje je po svojim najbržim glasnicima odaslao svim plemićima odanim kralju. Mada podeljeni zbog zle krvi i starih zavada, i dalje im je bar to bilo zajedničko. Okupiće svoje vojske i pojahati kada stignu naredbe od Vuka - bar dok je on u kraljevoj milosti. Čak će se na njegovu naredbu sakriti u planinama i čekati. O, koprcaće se zbog toga, a neki će ga psovati, ali pokoriće se. Znaju oni da je Vuk dobijao bitke. štaviše, znaju da je dobijao i ratove. Kada misle da ih on ne čuje, zovu ga Mali Vuk, ali on ni najmanje ne mari za njihove primedbe o njegovom stasu - pa ne baš mnogo - sve dok jašu kada i kuda im on kaže.